Pas je čoveku prijatelj, a čovek psu?

Psi lutalice na našim ulicama nisu retkost. Oni su posledica neodgovornog vlasništva. A kako biti odgovoran i kako im pomoći? Jedan od načina je kontaktirati obližnje azile.

Tea Suču, jedna je od onih osoba koja se nije plašila da udomi psa kog je našla pre dve godine na ulici. Kako kaže, bio je mršav, neuhranjen i bolestan, pa je želela da ga isto to veče nahrani i pomogne mu, a zatim i zadrži.

„Kada se to stanje stabilizovalo i kada je on dostigao neku kilažu, onako da već izgleda zdravije, onda smo se odlučili na program udomljavanja. Znači da ga sterilišemo, da čipujemo psa, da ga vakcinišemo protiv besnila“, kaže Tea Suču.

„Mnogo je bio miran, jako je bio lak za dresuru, izuzetno se mnogo vezao za nas. Od prvog dana je toliko bio preplašen, plaši se grmljavine, plaši se svakog čudnog zvuka, plaši se prolaznika nekada, ali je inače druželjubiv pas.

Psi koje ne završe u nečijem domu, nažalost, zavšavaju u azilima. Azil „Bella“ u Budisavi, postoji već sedamnaest godina i u vlasništvu je Zorke Damnjanović. U njemu boravi preko dvesta pasa.

„Imali smo nesrećnih slučajeva, imali smo gubljenje pasa, imali smo bežanje pasa i ja od tada sa jako velikom rezervom našim ljudima dajem. I dođe čovek i kao crkao mi je pas, kad mi to kaže, onda mi to već bude dosta, onda već znam da neću da mu dam“, kaže Zorka Damnjanović.

Kako je sve manje volontera i onih koji su zainteresovani za finansijsku pomoć azilima, tako je vlasnicima azila sve teže da održavaju taj prostor i vode računa o velikom broju pasa koji tu borave. Kako Zorka navodi, mesečni troškovi za njen azil su oko četiri do pet hiljada evra.

„Ima ljudi koji će i dati neki novac, samo što ja više, ja ne mogu da dođem do njih, do takvih ljudi, mene, neću reći pregazilo vreme, ali zaista ne mogu. Ali mladi ljudi to verovatno mogu.“

Na pitanje „Da li više imate slučajeva da Vam se ljudi obraćaju zato što žele da udome psa ili zato što žele da ga ostave?“ Zorka kaže: 2Zato što žele da ga ostave, u stvari više i ne dolaze da pitaju da li mogu da ostave. Ostave.“

Azila ima, ali sredstava i volontera za njegovo održavanje, nažalost ne. Uličnih pasa je sve više, i deo su naše svakodnevice, a građani više nisu sigurni kome da se obrate. Uvek su nam dostupne opcije da mi udomimo psa, raspitamo se da li ih neko drugi želi, ili pozovemo azile. Pas je čoveku prijatelj, a čovek psu?

OSTAVITE ODGOVOR

Molimo unestite Vaš komentar
Molimo unestite Vaše ime ovde