Nagrada za arhitekturu „Đorđe Tabaković“

Galerija N: Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Trajanje: 11. decembar 2020 – 10. februar 2021.

Nagrada za arhitekturu Đorđe Tabaković
Dvadeset pet godina kontinuiteta 1995 – 2020.

Produkcija: Muzej savremene umetnosti Vojvodine / Društvo arhitekata Novog Sada
Kustos izložbe: Vladimir Mitrović
Dizajn izložbe: Miroslav Šilić

Izložba odabranih izvedenih arhitektonskih dela dobitnika nagrade za arhitekturu „Đorđe Tabaković“ biće održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Publika će, u skladu sa epidemiološkim merama, biti u prilici da pogleda izložbu od petka 11. decembra bez svečanog otvaranja.

Nagrada za arhitekturu „Đorđe Tabaković“ je najznačajnije priznanje za arhitektonsko stvaralaštvo koje Društvo arhitekata Novog Sada (DaNS) dodeljuje svojim članovima. Nagrada je ustanovljena 1995. godine kao simbol počasti koja se odaje jednom od pionira srpske moderne arhitekture i istaknutom novosadskom graditelju arhitekti Đorđu Tabakoviću (1897-1971).

Na izložbi će biti predstavljena odabrana izvedena arhitektonska dela dobitnika nagrade – Pavle Žilnik (1920-2006), Miroslav Krstonošić, Tatjana Vanjifatov-Savić (1929-2009), Zora Mitrović-Pajkić, Aleksandar Kelemen (1924-2012), Milena (1925-2015) i Sibin Đorđević (1926-2013), Ranko Radović (1935-2005), Dušan Krstić (1938-2013), Milorad Berbakov (1938-2006), Slavko Odavić (1932-2008), Milan Marić, Dragutina Karlo de Negri (1931-2017), Đorđe Grbić, Miodrag R. Jovanović, Slobodan Jovanović (1937-2011), Bora Radusinović (1944-2014), Slavko Županski (1943-2015), Slobodan Kuzmanović, Vaso Kresović, Milan Stojkov, Radoje Cvetkov, Dušan Radovanović, Leonid Nešić, Milenija i Darko Marušić (1941-2016), Lazar Kuzmanov.

Izložba © sva prava pripadaju umetniku.

Arhitekti dobitnici nagrade pripadali su plejadi prvih promotera savremene posleratne arhitekture u Vojvodini i Srbiji, koji su ostavili trajni pečat u posleratnoj istoriji naše arhitekture, ali i kulture u celini, posebno u Novom Sadu i Vojvodini. Izučavanjem i prezentacijom dela, njihovim čuvanjem i negovanjem sećanja na njene autore, popunjavamo bogat mozaik pojava, događaja i ličnosti iz istorije graditeljstva sa područja Vojvodine od pedesetih godina proteklog veka do danas. Arhitektura se kroz dela ovih autora etablirala kao umetnost od naglašenog društvenog značaja za novosadsku i vojvođansku sredinu, postavši deo ukupne istorije kulture ovog područja. Vreme koje dolazi pokazaće koliko su mlađe generacije zainteresovane za svoje modernističko arhitektonsko nasleđe kome pripadaju opusi nagrađenih autora.

 

Publika će, u skladu sa epidemiološkim merama, biti u prilici da pogleda izložbu od petka 11. decembra bez svečanog otvaranja.

Cilj retrospektivne izložbe i monografije je da zabeleži i prikaže najznačajnija arhitektonska dela nastala u Novom Sadu i Vojvodini u proteklih šezdesetak godina kroz odabrane radove dobitnika nagrade kao i da ih pozicionira kao vredna ostvarenja opšte društvene vrednosti savremene kulture. U optimalnim galerijskim uslovima, izabrani radovi dobitnika biće predstavljeni u vidu niza, jedinstveno dizajniranih, plakata, prikazom kataloga retrospektivnih izložbi i knjiga koje su proizašle iz njih, arhitektonskih maketa kao i odabranog filmskog materijala iz razgovora sa arhitektima dobitnicima nagrade. Na otvaranju izložbe biće predstavljena i istoimena monografija autora Vladimira Mitrovića koju je objavilo Društvo arhitekata Novog Sada, uz pomoć Gradskog sekretarijata za kulturu Novog Sada, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Inženjerske komore Srbije.

Reč kustosa

Nagrada za arhitekturu Đorđe Tabaković
Dvadeset pet godina kontinuiteta (1995-2020)

Vladimir Mitrović

Uvodni tekst istoimene monografije koju su zajedno, kao prateću publikaciju izložbe,
objavili Društvo arhitekata Novog Sada i Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Tabakovićeva nagrada za arhitekturu, kasnije preimenovana u Nagradu za arhitekturu „Đorđe Tabaković“, najznačajnije je priznanje za arhitektonsko stvaralaštvo koje Društvo arhitekata Novog Sada dodeljuje arhitektima Novog Sada i Vojvodine. Nagrada, ustanovljena 1995. godine, simbol je i počast koja se na taj način odaje jednom od pionira srpske moderne arhitekture i istaknutom novosadskom graditelju arhitekti Đorđu Tabakoviću (Arad, 1897 – Novi Sad, 1971). Dosadašnji dobitnici nagrade bili su arhitekti Pavle Žilnik (1995), Miroslav Krstonošić (1996), Tatjana Vanjifatov-Savić (1997), Zora Mitrović-Pajkić (1998), Aleksandar Kelemen (1999), Sibin Đorđević (2000), Ranko Radović (2001), Dušan Krstić (2002), Milorad Berbakov (2003), Slavko Odavić (2004), Milan Marić (2005), Dragutina Karlo de Negri (2006), Đorđe Grbić (2007), Miodrag R. Jovanović (2008), Slobodan Jovanović (2009), Bora Radusinović (2010), Slavko Županski (2011), Slobodan Kuzmanović (2012), Vaso Kresović (2013), Milan Stojkov (2014), Radoje Cvetkov (2015), Dušan Radovanović (2016), Leonid Nešić (2017), Milenija i Darko Marušić (2018) i Lazar Kuzmanov (2019).

*** 

Posle povremenih učešća novosadskih arhitekata na Novosadskom (likovnom) salonu, tokom 1993. godine članovi Društva arhitekata Novog Sada odlučuju da organizuju arhitektonski salon kao samostalnu, manifestacionu izložbu aktuelnog arhitektonskog stvaralaštva. Tom prilikom, pored ideje o nezavisnom, arhitektonskom salonu, nastala je i ideja o osnivanju dve arhitektonske nagrade – Nagrada za arhitekturu Novog Sada, za najkvalitetnije arhitektonsko delo izgrađeno protekle godine i Tabakovićeva nagrada za arhitekturu, kao najviše priznanje za celukupan rad i arhitektonsko stvaralaštvo. U isto vreme, pokrenuta je inicijativa za obnovu redovnog štampanja časopisa DaNS, čija je prva serija od osam brojeva publikovana u periodu 1982-1989. godine. Grupa arhitekata – Milan Marić, Slobodan Jovanović, Đorđe Grbić, Dejan Rapajić, Lazar Catić i Miodrag R. Jovanović – tako je postavila temelje delovanje udruženja u narednom periodu sa misijom da se arhitektura afirmiše kroz čitav niz budućih aktivnosti, od arhitektonskog salona sa pratećim nagradama, preko pojedinačnih i kolektivnih izložbi savremenog arhitektonskog stvaralaštva do javnih tribina, stručnih savetovanja i drugih manifestacija, čime bi se udruženje etabliralo kao jedno od aktivnih činioca profesionalnig, umetničkog i kulturnog života Novog Sada i Vojvodine. Tako su Novi Sad i Vojvodina, pored FORME (osnovane 1965), kao bijanalne retrospektivne izložbe aktuelnih radova članova Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), na kojoj su takođe, povremeno, učestvovali arhitekti kao članovi različitih sekcija udruženja, i Novosadskog likovnog salona (1971), dobili i jednu izložbenu manifestaciju isključivo arhitektonskog karaktera, koja je, narednih godina, organizovana u ritmovima mogućim u ondašnjim društvenim okolnostima. Ove dalekosežne inicijative grupe arhitekata, kada je reč o svim predlozima, uključujući i Tabakovićevu nagradu za arhitekturu, sa pravilnikom o dodeli, usvojene su na skupštini Društva arhitekata Novog Sada u maju 1994. godine. Izmene i dopune pravilnika izvršene su u junu 2018. godine, kada je nagrada preimenovana u Nagradu za arhitekturu „Đorđe Tabaković“ dok je tekst prilagođen novom vremenu, sa nešto preciznijim odrednicama koje su Nagradi obezbedili dalji kontinuitet i razvoj.

Kako se vidi iz pravilnika i drugih dokumenata Veća, Nagrada se dodeljivala arhitektima, pojedincima, članovima Društva arhitekata sa teritorije Vojvodine za istaknuta plodotvorna ostvarenja, potvrđena vrednostima vrhunskog dometa koja su imala u određenom razdoblju ili trajno imaju progresivan uticaj na dostignuća, razvoj i društvenu ulogu arhitekata. Uslovi za dodelu Nagrade obuhvatali su i potvrdu stvaralačkog, autorsko delo u različitim vidovima arhitektonskog delovanja – projektovanje, pisanih dela u nauci, teoriji ili istoriji arhitekture i arhitektonskoj publicistici. Predlog kandidata za Nagradu podnosili su članovi Veća, organizacije udruženja arhitekata sa teritorije Vojvodine kao i druge strukovne i obrazovne institucije iz oblasti arhitekture. Izbor nosioca Nagrade vršen je na osnovu detaljnog razmatranja celokupnog dela svakog predloženog kandidata, dok su pri ocenjivanju u obzir uzimane sve vrednosti dela koje su odlučujuća za vrednovanje izuzetnog doprinosa arhitekturi. Pri tome, posebna pažnja je bila usmerena na istaknuta stvaralačka svojstva i dostignut domet, autentičnost i doslednost arhitektonskog ili teoretsko-esejističkog izraza. Kao i u sličnim pravilnicima nagrada, posebno su bila razmatrana izvedena dela kandidata, objavljene stručne, teorijske, kritičke ili druge značajne tekstove, samostalne ili kolektivne izložbe, plasmani na validnim arhitektonskim konkursima, društvena priznanja kao i publikovane tekstove, ocene, kritike i recenzije koja su se odnosile na rad kandidata što je obezbedilo visoke kriterijume pri odlučivanju o izboru dobitnika Nagrade.

***

Od početka šezdesetih godina proteklog stoleća više aktivnih arhitekata Srbije i Vojvodine dobili su Oktobarske nagrade Beograda, Niša i Novog Sada kao visokih društvenih priznanja koja se uglavnom uručivalo za najbolja arhitektosnka ostvarenja na svečanostima povodom oslobođenja ovih gradova. Nagrada jugoslovenskog dnevnog lista Borba (poznata kao Borbina nagrada za arhitekturu) ustanovljena 1965. godine i dodeljivane pojedinačno za republike i pokrajine, kao i Velika nagrada za arhitekturu za životno delo Saveza arhitekata Srbije, koja je bila svojevrsna inspiracija članovima Društva arhitekata Novog Sada, ustanovljena je 1982. godine, neke su od najstarijih javnih priznanja domaćim arhitektima. Nagrade Salona arhitekture u Beogradu, koji se od 1974. godine redovno održava u Muzej primenjene umetnosti, dodeljivane u više sekcija, uvek su bila visoka priznanja našim arhitektima za najkvalitetnije izvedene objekte. Na kasnije osnovanim Salonimima arhitekture, u Novom Sadu (1994) i Nišu (2000) takođe su se redovno dodeljivale nagrade u više kategorija za najuspelija arhitektonska ostvarenja.

Prva Nagrada za arhitekturu ’’Đorđe Tabaković’’ bila je dodeljena u jesen 1995. godine arhitekti Pavlu Žilniku. Veće Nagrade, izabrano odlukom Upravnog odbora udruženja, u sastavu Senta Krdžić-Crkvenjakov (Sombor), Milorad Berbakov (Zrenjanin), mr Imre Harkai (Bačka Topola), dr Svetlana Vuković, Miodrag R. Jovanović, Miroslav Krstonošić i predsednik Slobodan Jovanović (Novi Sad). Veće se svake godine uvećavalo za ličnost prošlogodišnjeg dobitnika, koji je tako postajao ravnopravni član pri dodeli Nagrade za sledeću godinu. Jedan od najangažovanijih na aktivnostima vezanim za organizovanje, prezentaciju i promociju Nagrade, bio je Slobodan Jovanović, arhitekta, konzervator i publicista, kasnije i sam dobitnik, koji je od samog osnivanja ovog priznanja predano radio na pripremama i realizacijama izložbi i kataloga. Na osnovi svog višedecenijskog iskustva hroničara vojvođanske i novosadske arhitekture, Jovanović je godinama prikupljao građu o radu i delovanju starijih i mlađih kolega arhitekata, svojim delovanjem ih podsticao  ukazivavši na važnost dokumentacije i prikupljanja svih relevantnih podataka vezanih za njihov rad. Vremenom je Jovanović postao prvi promoter regionalne arhitekture, istoriografski pratilac i biograf brojnih arhitekata i inženjera sa područja Vojvodine koji je svoja bogata saznanja pretočio u više tekstova publikovanih u vodećim jugoslovenskim arhitektonskim časopisima – ArhitekturaČovjek i prostor (Zagreb), Sinteza (Ljubljana), Arhitektura (Beograd), novosadskom DnevnikuEnciklopediji Novog Sada, i posebno, u časopisu za arhitekturu i urbanizam DaNS, gde je bio jedan od osnivača i dugogodišnji urednik.

Nagrada se sastojala od organizovanja retrospektivne izložbe i štampanja propratnog, monografskog kataloga, doplome i plakete, u početku, novčanog dela. Prvih deset godina dodeljivana je plaketa rad akademskog vajara Jovana Trkulje a od 2006. nova, redizajnirana, plaketa je delo Ratomira Kulića. Pokrovitelj prve Nagrade bilo je jedno od najstarijih projektnih biroa Vojvodina Proing, dok su se, tokom narednih godina, kao donatori pojavljivale i druge projektne i građevinske organizacije (Budućnost, Neimar, Plan, Inženjerska komora Srbije) kao i gradski i pokrajinski sekretarijati zaduženi za arhitekturu, urbanizam i kulturu. Dodelu Nagrade za arhitekturu od samog početka su pratili, za domaće prilike, solidni katalozi i retrospektivne izložbe dobitnika kao i odgovarajući propagandni materijal u vidu plakata i pozivnica. Do osnivanja Nagrade samostalne izložbe arhitekata u Novom Sadu bile su sasvim retke, a onih retrospektivnog karaktera skoro da nije bilo. Prve izložbe dobitnika Nagrade bile su zamišljene, koncipirane i izvedene kroz dokumentaristički pristup, dok su izabrani objekti prezentovani kroz selekciju originalnih fotografija, crteža, tehničkih i umetničkih, kao i ostale dokumentacije koja je pratila karijere arhitekata. Od dve hiljaditih godina izložba se, prateći savremene izlagačke tehnologije, transformiše u namenski dizajnirane plakate, formi koja je opstala do danas. Katalozi dobitnika bili su u isto vreme i prve prave monografije savremenih arhitekata sa područja Vojvodine. Nešto skromniji tehnički kvalitet kataloga, razultat teških pa i sumornih društvenih prilika u vreme kada su stvarani i publikovani, nadomešten je detaljnim izborom objekata i dela dobitnika u kome se posebna pažnja poklanjala originalnim arhitektonskim crtežima, starim i novim fotografijama objekata. U katalozima su sistematizovani svi relevantni podaci vezani za graditeljske karijere dobitnika uz analize najznačajnijih izvedenih objekata sa svim spiskovima dela, izvedenim i neizvedenim, konkursa sa nagradama, izlagačke delatnosti, nagrada i odabrane literature i novisnkih članaka. Sličan metodološki pristup primenjivan je i na izložbama retrospektivnog karaktera organizovanim povodom dodele Nagrade. U izboru materijala i koncepciji postavke izložbi obavezno su učestvovali i sami autori, što se u značajnoj meri pozitivno odrazilo na izbor, sadržaj, vizuelnu raznolikost i bogatstvo izloženog materijala. Izložbe su ujedno bile i jedinstvena prilika da šira stručna javnost i ona zainteresovana za umetnost arhitekture i svoje urbano okruženje, po prvi put na ovim izložbama, ima uvid u detaljnije prezentovanje arhitektonskog rada kroz originalne crteže, planove i prateću dokumentaciju.

Održavanje retrospektivnih izložbi bilo je prvobitno zamišljeno u nekom od objekata koji su dobitnici projektovali, što se desilo na prvoj izložbi posvećenoj radu arh. Pavla Žilnika u Studiju M, ali se usled tehničkih razloga od toga kasnije odustalo. Izložbe su narednih godina organizovane u Galeriji Matice srpskeMuzeju VojvodineGaleriji SPC Vojvodina i Galeriji SANU – ogranak u Novom Sadu, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Na svečanim otvaranjima izložbi prisustvovalo je nekoliko stotina posetilaca, dok je višednevne postavke posećivalo još veći broj publike. Izložbe su isto vreme bile prilika za prezentovanje arhitektonskog stvaralaštva kao i upoznavanje sa bogatim arhitektonskim opusima dobitnika čija su dela do tada bila poznata uglavnom samo upućenim kolegama arhitektima. Dodele nagrada bile su, takođe, prilike da se o domaćoj arhitekturi zabeleži i građa istoriografskog karaktera kao i da se o savremenom srpskom i vojvođanskom graditeljstvu govori sa stanovišta istorijskog i monografskog konteksta. Arhitektura se tako, korak po korak, etablirala kao umetnost od naglašenog društvenog značaja za novosadsku sredinu. U februaru 2006. godine Društvo arhitekata Novog Sada je organizovalo retrospektivna izložba, sa pratećim katalogom, Deset godina Tabakovićeve nagrade za arhitekturu u holu novosadske Banovine, pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo, na kojoj su arhitekti predstavljeni sa jedinstveno koncipiranim plakatima sa njihovim radovima obogaćeni originalnim arhitektonskim crtežima i planovima.

Proces dodele nagrade tekao je od priprema predloga, preko žiriranja do konačne odluke o dobitniku, koja je bila objavljivana tokom leta u godini dodele. Vremenski period, do kasne jeseni i termina same izložbe i pratećeg kataloga predviđenih za dobitnika, bio je iskorišćen za detaljni istraživački rad arhitektonskih karijera dobitnika Nagrade. Paralelno sa pripremama izložbi tekle su i aktivnosti selektivnog prikupljanja, uvek u direktnom kontaktu, saradnji i dogovoru sa autorima, dokumentacione, arhitektonske i umetničke građe o životu i radu pojedinih arhitekata, što se u velikoj meri, kasnije, slilo u dokumentaciju i dosijee arhitekata i zbirku arhitektonskih planova i crteža, koji se čuvaju u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Napretkom digitalne tehnologije, taj proces je bio u velikoj meri olakšan, mada je originalna dokumentacija (planovi, crteži, fotografije i sl) i dalje ostala okosnica čitavog korpusa dokumentacionog materijala danas pohranjenog u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Autori izložbi, postavki i tekstova kataloga bili su arhitekti, istoričari arhitekture i umetnosti (V. Mitrović, S. Jovanović, Bela Duranci, Ranko Radović, Mare Janakova, Bojan Kovačević i drugi), dok su dizajn izložbi i kataloga, u početnim godinama, predlagali zajedno sa dobitnicima Nagrade S. Jovanović i V. Mitrović, a u kasnijem periodu akademski slikari i dizajneri Miroslav Šilić, Đula Šanta i drugi. Sve je to doprinelo da se tokom proteklog vremena, posle ovih retrospektivnih izložbi i kataloga dobitnika Nagrade, pojavi čitav niz studija, tekstova pa i monografija (Radusinović, bračni par Đorđević, Žilnik) i televizijskih dokumentarnih filmova kao i radova studenata za diplomske, postdiplomske, master i doktorske radove, čime je potvrđena ideja i svrha osnivanja Nagrade. Taj, sada već istoriografski, proces još uvek traje šireći se i na ostala, interdisciplinarna, istraživanja i tumačenja naše bliske prošlosti vezane za arhitekturu drugu polovinu XX veka, privlačeći nove generacije domaćih i inostranih istraživača.

***

Prva generacija školovanih arhitekata rođenih u Vojvodini ili okolini ostavila je reprezentativna dela u istoriji srpske i vojvođanske arhitekture – Svetozar Ivačković (Deliblato, 1844 – Beograd, 1924), Vladimir Nikolić (Senta, 1857 – Sremski Karlovci, 1922), Milan Tabaković (Arad, 1860 – Novi Sad, 1946). Sledeće generacija domaćih arhitekata koja je takođe studije arhitekture pohađa u nekim od evropskih centara – Beču, Budimpešti, Pragu – a čiji rad je bio isključivo vezan za Novi Sad i Vojvodinu – David Daka Popović (Novi Sad, 1886 – Novi Sad, 1967), Dragiša Brašovan (Vršac, 1887 – Beograd, 1965), Lazar D. Dunđerski (Srbobran, 1881 – Opatija, 1952), Danilo Kaćanski (Srbobran, 1895 – Novi Sad, 1963), Đorđe Tabaković (Arad, 1897 – Novi Sad, 1971) i drugi.

Nagradom je obuhvaćen rad, okvirno, naredne tri generacije arhitekata čije je školovanje bilo vezano za  Arhitektonski fakultet Beogradskog univerziteta, sa manjim izuzetcima autori koji su studije završili u Ljubljani i Zagrebu (Krstonošić, S. Jovanović). Veće nagrade je tako, u kontinuitetu od četvrt veka, pokazalo brigu prema arhitektima koji su stvarali u ovim krajevima obeležeći savremenu arhitekturu Novog Sada i Vojvodine. Prateći tako tri sledeće generacije arhitekata, dešavanja oko same nagrade je uspelo, kao retko u kojim drugim stvaralčkim disciplinama kod nas, da otkrije, zabeleži, prikaže i promoviše njihova bogata iskustva i obimni rad, pa tako nisu ostali nesaslušani, nepoznati i zaboravljeni dok su neki, posebno oni stariji, još za života izvučeni iz samoće i zaborava. Da njihovo iskustvo nije odbačeno a dela odgurnuta u zaborav, jer iskustvo treba čuvati i na njemu raditi ako se želi imati kolektivna uspomena a dokaz su kasniji napori brojnih istraživača koji su se oslanjali na podatke i tekstove iz kataloga retrospektivnih izložbi dobitnika. Arhitekti dobitnici Nagrade pripadali su plejadi prvih promotera savremene posleratne arhitekturu u Vojvodini i Srbiji, koji su ostavili trajni pečat u posleratnoj istoriji naše arhitekture ali i kulture u celini, posebno u Novom Sadu i Vojvodini. Izučavanjem i prezentacijom dela, čuvanjem dokumenata vezanih za njihovo delovanje, popunjavamo bogat mozaik pojava, događaja i ličnosti iz istorije graditeljstva sa područja Vojvodine od druge polovine proteklog veka do danas. Vreme koje dolazi pokazaće koliko su mlađe generacije zainteresovane za svoje modernističko nasleđe kome pripadaju opusi nagrađenih autora.

Bez generacijskog vakuma, jedan je naraštaj arhitekata sledećem ostavljao uspešno rešene i unapređene projektne zadatke onom sledećem, arhitekturu na koju su se mogli pozvati, osloniti pa i ugledati. Deleći zajednička iskustva beogradskih studija, lekcije iskusnih profesora Arhitektonskog fakulteta pa i društveno (socijalističko) okruženje, svaka od generacija delila je kolektivni duh svojih projektnih biroa kroz savremenu podelu arhitektonskog rada kao i novu specijalizaciju za pojedinačne segmente graditeljstva. Značajne promene koje su posleratne godine donele ogledale su se u širokom spektru različitih pojava i fenomena – ubrzana industrijalizacija, promena strukture stanovništva, masovno školovanje i opšta zdravstvena zaštita, sa odgovarajućim objektima, i, posebno, razvoj komunikacija, organizovanje (državnih) projektnih biroa ali i pravni i profesionalni položaj žena u društvu gde se, po prvi put, u savremenoj istoriji ovih prostora žene nalaze u arhitektonskim timovima ili čak na čelu velikih i najznačajnijih projektnih organizacija u gradu i pokrajini (Vanjifatov Savić, Mitrović Pajkić, M. Đorđević), što je samo, par decenija ranije, bila nezamisliva pojava.

Funkcionalistički aspekti u arhitekturi, uvek u vezi sa aktuelnim društvenim procesima, pedesetih i početka šezdesetih godina vremenski se poklapaju sa Drugim (1957-1961) i Trećim petogodišnjim planom (1961-1965). Teoretski, arhitektonski uticaji su stizali uglavnom preko aktuelnih časopisa, retkim putovanjima i još ređim knjigama. Uticaji tadašnjih velikana savremene svetske arhitekture, Le Korbiziijea i Misa van der Roea svakako su bili najprisutniji i najizraženiji. Ipak, praktično arhitekti, često i vodeći projektanti svojih biroa, starali su funkcionalnu i utilitarnu, kao i inspirativnu arhitekturu. Bogata projektanska delatnost arhitekata ogledala se i u svoj složenosti i raznovrsnosti objekata nastajalih u radu njihovih arhitektonskih biroa. Potom, na prelazu sledećih decenija, na arhitektonsku scenu stupaju autori mlađe generacije arhitekata koji funkcionalizam usmeravaju u jednom blažem i mekšim obliku, uz poštovanja konteksta i uticaja savremenih, prvenstveno evropskih trendova, stvaraju jedan osobeni, regionalni pravac savremene, jugoslovenske arhitektonske produkcije.

Kao i drugi oblici društvenog rada, kompletna projektantska i arhitektonska delatnost, zajedno sa složenom izvođačkom operativom, sve do neposrednih proizvođača građevinskog materijala, bila je čvrsto vezana za aktuelne društvene pa i političke odnose u društvu i zemlji. Koncept privređivanja, zasnovam na odredbama Zakona o udruženom radu (1976) i pored svoje birokratske glomaznosti i usložnjavanja privredne situacije, kao da nije doticala arhitekte u njihovom stvaralaštvu. Iako nikada nisu bili pod vidljivim ideološkim pritiscima, naši arhitekti su pred sobom sada imali nove zadatke – investicije, kvaliteti projekata i objekata i rokovi izgranje, kao i njihove zapadnoevrpske kolege. Ali ubrzo, već tokom osamdesetih godina, čitavo jugoslovensko društvo se suočava sa krupnim ekonomskim, socijalnim i političkim problemima, koji usporavaju pa i zaustavljaju, nagli razvoj arhitekture u pokrajini, posebno u realizaciji masovne stanogradnje, koja ubrzo zamire i skoro se gasi. Svi ti procesi vremenski su se poklopili sa početnom fazom destabilizacije SFR Jugoslavije (1985-1990). Sledeća decenija neće ostati u dobrom sećanju ni kada je reč o arhitekturi. Privredne prilike postajale su sve složenije i teže. Ratovi u neposrednom okruženju a potom izlolacija zemlje, sa svim pratećim posledicama, ostavila je duboke tragove na našoj savremenoj arhitekturi. Gašenje projektnih biroa, iz kojih potiču skoro svi dobitnici Nagrade, zapečatiće sudbinu savremene jugoslovenske (socijalističke) arhitekture, sve sa svojim bezimenim, isključivo državnim investitorima. Proširenje granica privatne svojine, koja je usledila u novom društvenom kontekstu, logično je dovelo do gašenja i nestajanja državnih projektnih i građevinskih preduzeća, smenjuju ih privatni, samostalni projektni biroi preuzimajući tako kompletnu projektansku delatnosti toga vremena i kasnije.

***

Značajni zajednički imenitelj rada svih dobitnika bila je stanogradnja, svakako najrasprostranjeniji vid arhitektonskog delovanja u zemlji. Kako je napredovalo tzv. kolektivno stanovanje i usavršavana kombinatorika stambenog prostora, kao i prateća građevinska operativa sa domaćom industrijom građevinskog materijala, tako su i arhitekti, iz generacije u generaciju, napredovali u procesu osmišljavanja i organizovanja stambenog prostora za svoje buduće korisnike. U toj filozofiji organizacije stana razvojni put je tekao uzlaznom linijom, od uniformisanih, tipskih projekata iz pedesetih godina (Kelemen), preko masovne, tzv. usmerene izgranje (Cvetkov, Radusinović, Županski), fleksibilnih stambenih jedinica deceniju kasnije (Krstić), pa sve do obimne produkcije stambeno-poslovnih objekata (Radovanović, Kresović) a potom i zahtevnih, prostranih stanova za savremene investitore i korisnike (Nešić, Kuzmanov). Već od kraja šeste decenije proteklog stoleća na polju domaće arhitekture javlja se, već pomenuta, specijalizacija za pojedine projektne zadatke nastala u direktnoj vezi sa novim društvenim okolnostima i potrebama mlade državne zajednice za nizom specijalizovanih objekata namenjenih stanovništvu i njihovim narastajućim potrebama. Dečja obdaništa i osmogorišnje škole (Vanjifatov Savić), obrazovne institucije, fakulteti i instituti (Vanjfatov Savić, Marić, Kresović), institucije kulture (Žilnik, Marić), upravne i poslovne zgrade (Đorđevići, Kelemen, Radusinović, Marušići), bolnice i zdravstvene ustanove (Odavić), banjska lečilišta (Grbić), hoteli i restorani (Krstonošić, Mitrović Pajkić), fabrička i industrijska postrojenja (Kelemen), porodična zdanja (Kuzmanović, Županski) itd. U isto vreme širi se i polje delovanja arhitekata, od urbanizma (de Negri, Stojkov, Nešić), spomenika i spomeničkih kompleksa posvećenih događajima iz Drugog svetskog rata i narodno-oslobodilačke borbe (Berbakov, Krstonošić), zaštiti spomenika (arhitektonske) kulture (S. Jovanović) do arhitektonske publicistike (Krstonošić, S. Jovanović, Krstić), slikarstva (Stojkov), do teorije i istorije arhitektonskog stvaralaštva (Radović). Enterijerom su se bavili skoro svi dobitnici Nagrade a u toj najpromenjivijoj oblasti arhitektonskog delovanja inovacije donose radovi Krstonošića, Cvetkova, M. Jovanovića i drugih. Uređenjima svečanih i reprezentativnih prostora uspešno se bavila Mitrović Pajkić. Mada su tokom školovanja svi ovi arhitekti imali predmet (slobodnoručnog) crtanja, retki su autori bili istinski dobri u toj zahtevnoj, umetničkoj disciplini, dok su se drugi isticali i u slikanju, posebno akvarela (Berbakov, de Negri). Ipak, i pored specijalizacije za određene vrste objekata najveći deo autora dobitnika Nagrade sticao je projektna iskustva u permanetnom radu na rešavanju najrazličitjih projektnih zadataka.

Mada u vreme svojih najznačajnijih aktivnosti i uspešno izvedenih arhitektonskih dela čitava arhitektonska produkcija nastala u Vojvodini, zajedno sa svojim autorima, nije bila dovoljano poznata u širim jugoslovenskim, pa ni lokanim okvirima, iako je bila kvalitetna i originalna, za svoje vreme i prilike u kojima je nastajala. Ipak, savremena arhitektonska produkcija bila je predstavljena na redovnim izložbama u Sremskoj Mitrovici (1977-1990) a potom i u časopisu DaNS. Poslednjih se godina pojačava interesovanje za dela vojvođanskih arhitekata nastala tokom druge polovine proteklog veka. Povećano interesovanje prati i arhitekturu nastalu posle 2000. godine. Tek su retrospektivne izložbe, sa pratećim katalozima i preciznim spiskovima izvedenih dela, osvetlile velike i obimne graditeljske karijere dobitnika Nagrade. Faktički, sa njihovih crtaćih stolova, uz pomoć brojnih saradnika, građevinskih inženjera, statičara, tehničkih crtača i ostalih stručnjaka, nastajali su projekti za čitave gradske kvartove pa i male gradove. Iako je Nagrada tokom svoje duge istorije uspela da prezentuje delovanje i karijere većeg broja autora čiji radovi su amblemski obeležili svoje doba i prostor na kome su delovali, ona je, usled rane smrti, nažalost, zaobišla niz arhitekata koji su je opravdano zaslužili – Milorad Milidragović (1938-1999), Milan Matović (1936-2002), Blagoje Reba (1938-2002), Natko Marinčić (1941-2004), Ljubinko Pušić (1952-2016). Nagrada je, nažalost, zaobišla, bar na oficijalnom nivou, i Milenu Stanković Đorđević (1925-2015), 2000. godine, kada je njen suprug Sibin dobio priznanje, iako je sasvim ravnopravno učestvovala u radu na svim objektima koje su projektovali zajedničkim snagama u Novom Sadu, Kruševcu i Štutgartu.

***

Kao i svaka nagrada, iz različitih oblasti umetničkog stvaralaštva – likovne umetnost, književnost, pozorište, film itd. – tako je i Nagrada za arhitekturu “Đorđa Tabakovića“ imala svoje uspone i padove, kvalitetni kontinuitet ali i onaj drugi, diskontinuitet, jer su o njoj odlučivali kolege arhitekte uz ustanovljene principe same Nagrade. Najveći broj autora, dobitnika nagrade, projektansku i graditeljsku karijeru započeo je u okviru bivše države koja je iščezla sa evopske mape kojoj je nesumnjivo pripadala, bar kada je reč o arhitektonskom stvaralaštvu. Ipak, njeno trajanje, kao svojevrsni paradoks, mada ne za period kada su arhitekti bili najproduktivniji, poklopio se sa vremenom u istoriji Novog Sada kada je, nekada jedan od najlepših i najuređenijih jugoslovenskih gradova, neočekivano i iznenada, skoro preko (istorijske) noći, postao “grad bez lica“ (Lj. Pušić) sa, za samo par decenija, udvostručenim brojem stanovništva i isto toliko uvećanim brojem urbanističkih problema, što je malo evropskih gradova slične veličine doživelo u svojim urbanim istorijama. Tako je Nagrada, ujedno, skrenula pažnju, kao svojevrsni omage savremenoj, posleratnoj arhitekturi, na arhitekte koji su stvarali onaj prethodni grad, “grad sa licem“, u nekoj drugačijoj društvenoj stvarnosti, trudeći se da svakim svojim graditeljskim delom poboljšaju i olakšaju život i rad svojih sugrađana i budućih korisnika.

Kako pojmovi istoričnosti arhitekture i njenog kvaliteta, danas u novom vremenu i ukupnim društvenim uslovima, doživljavaju snažnu, kritičku transformaciju i revalorizaciju, nema sumnje da će jedan deo dela dobitnika Nagrade, u novom čitanju savremene arhitektonske baštine, biti prepoznat i obeležen kao negativni graditeljski primer svoga doba. Ipak, čak i ova dela ostaće “znak u prostoru“ svog vremena nastanka koji svedoči o stepenu izgubljenih iluzija i estetskih vrednosti pogrešne, pa i iznuđene arhitekture ili, pak, prevelikog upliva investitora i korporacija u stvaranje jednog arhitektonskog dela. Isto tako, jedan broj, svakako manji, objekata će takođe na ovaj način postati “kandidati“ za buduća proglašenja za spomenike savremene arhitektonske kulture druge polovine 20. veka od strane nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

U našem divljem vremenu, u kome su vrednosti ne samo duboko poremećene nego i temeljno ugrožene, retrospektivne izložba i knjiga posvećene svojevrsnim institucijama kao što je to Nagrada za arhitekturu “Đorđe Tabaković“ samim postojanjem opravdava smisao dugogodišnjeg delovanja svih dobitnika kao i udruženja kao predlagača. Dvadeset pet godina postojanja Nagrade njena pozitivna uloga u propagiranju arhitektonskog delovanja u Vojvodini je vidljiva kroz pojačano interesovanje stručne ali i široke javnosti za svoje okruženje i arhitektonska dela koja u njemu nastaju, nova tumačenja dela nagrađenih autora kroz prizmu novijih generacija israživača naše savremene arhitektonske baštine, što sve obezbeđuje svetliju budućnost i istorijski nastavak života Nagrade posvećene jednom od velikana moderne srpske, vojvođanske i novosadske arhitektue – Đorđu Tabakoviću.

OSTAVITE ODGOVOR

Molimo unestite Vaš komentar
Molimo unestite Vaše ime ovde