Jovan Jovanović Zmaj (rođen u Novom Sadu, 6. decembra 1833, umro u Sremskoj Kamenici, 14. juna 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu.
Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem). Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili Čika Jova, je jedan od najplodnijih pesnika srpskog romantizma..
Zmaj potiče iz ugledne porodice, a roditelji su mu bili Marija Gavanski i Pavle Jovanović, gradonačelnik Novog Sada. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, dok je više razrede pohađao u Halašu i Požunu (današnjoj Bratislavi). Nakon gimnazije je upisao prava u Pešti koja je studirao i u Pragu i u Beču. Stekao je dobro obrazovanje, a u gradu muzike je upoznao političara Svetozara Miletića i pesnike Đuru Jakšića i Branka Radičevića koji će uticati na njegovo stvaralaštvo.
Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. 1858. godine je objavio prvu pesmu „O Gaši“, a tokom života je napisao oko 450 dečjih pesama. Najpoznatije su: „Al’ je lep ovaj svet“, „Pačija škola“, „Materina maza“, „Taši, taši“, „Zima, zima, e pa šta je“, „Žaba čita novine“, „Zeka iz jendeka“, „Prvi sneg“, „Ciganini hvali svoga konja“, itd. Neke od pesama za odrasle su: „Zar ja ljubit’ više ne smem“, „Moji mrtvi“, „Misleć’ na te“, „Mrtvo cveće“, „Svetli grobovi“ koju je napisao posle smrti prijatelja Đure Jakšića. 1860. godine se vratio u Novi Sad i, kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika, postao je službenik u opštinskom sudu. Na toj funkciji se kratko zadržao jer ga je privukao književni rad pa je pokrenuo časopis „Javor“ i satirični list „Komarac“.
- godine je upoznao svoju buduću suprugu. Njegova sestra od tetke, se razbolela pa joj je Jovan došao u posetu. Pošto je bio stidljiv, osećanja prema devojci koju je upoznao, iskazivao je u pesmama koje je čitao sestri. Tako je započeo zbirku „Đulići“ (od turske reči Gül koja znači ruža) u kojoj je opevao svoju ljubav. Strahujući od odgovora, otišao je iz Novog Sada, a po povratku ga je sačekalo pismo u kome mu Ruža otkriva da njeno srce njemu pripada. 1862. godine su se venčali, a slavlju su prisustvovali mnogi učeni ljudi poput Jovana Đorđevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, itd. Tada su nastale neke od najlepših Zmajevih pesama: „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, „Tijo noći moje sunce spava“, „Zaspala si, a ja budan“, i druge u kojima opisuje najsrećniji period svog života koji je nažalost kratko trajao.
Ubrzo im se rodio sin Mirko, a 1863. godine porodica se seli u Peštu gde je Jovan radio u najstarijoj književnoj, kulturnoj i naučnoj instituciji srpskog naroda, Matici srpskoj, i bio nadzornik zadužbine koju je osnovao prvi Srbin doktor prava, Sava Tekelija. 1864. godine je pokrenuo satirični list „Zmaj“, a to će postati i njegov nadimak.. Pored ovog nadimka, imao je još 398 pseudonima od kojih je prvi bio Osijan (suncem obasjan). Završio je i objavio zbirku pesama „Đulići“ i upisao je medicinski fakultet. Onda su usledile tragedije koje će obeležiti pesnikov život i zauvek ga promeniti. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa tri meseca. Utehu su tražili trećem detetu u Savi, ali on je umro nakon nedelju dana. Četvrto dete, Jug, je umro na rođenju. Rodivši Smilju, Ružino srce nije moglo da izdrži toliku patnju pa se i ona brzo upokojila. Nesrećnom pesniku je ostala samo ta devojčica koja je živela svega dve godine. Iako je bio lekar, nije mogao da ih spase od tuberkuloze za koju, u tom periodu, nije bilo leka. U međuvremenu se vratio u Novi Sad i otvorio je ordinaciju.
Zmaj je ženi i deci napravio spomen u vidu zbirke pesama „Đulići uveoci“ u kojoj opisuje svoju bol zbog strašnih gubitaka koje je doživeo. Okrenuo se svoj deci ovog sveta i za njih je uređivao časopise „Neven“, „Kolarac“, itd. Jovan je pokojnoj Smilji uzeo dadilju, Mariju Kostić, koja je imala dve ćerke Macu i Anku. Nakon njene smrti, devojčice je prihvatio kao svoje. Međutim, i one su uskoro preminule zbog čega se pesnik, skrhkan bolom, vratio u Sremsku Kamenicu koja se nekada, u njegovu čast, zvala i Zmajeva Kamenica. Utehu je pronalazio u radu. Prevodio je mađarsku književnost, posebno mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija, zatim Geteova, Hajneova, Puškinova i Ljermontova dela. Izdaje 1899. godine zbirku „Čika-Jova srpskoj deci“, 1900. godine „Devesilje“, a 1901. godine „Čika-Jova srpskoj omladini“.Veliki ljubitelj Zmajeve poezije bio je Nikola Tesla koji ga je smatrao najvećim srpskim pesnikom. 14. juna 1904. godine je preminuo u snu.
U njegovu čast, Matica srpska je ustanovila Zmajevu nagradu koja se dodeljuje za poeziju na srpskom jeziku, organizuje Zmajeve dečje igre u Novom Sadu koje predstavljaju najveći dečji festival u Srbiji i dodeljuje Povelju Zmajevih dečjih igara kao priznanje za stvaralački doprinos književnosti za decu. 1973. godine Radio televizija Vojvodine je snimila TV seriju za decu pod nazivom „Neven“, a pesnika je glumio Mića Tomić. Neki od najpoznatijih Zmajevih citata su:
„Nije znanje – znanje znati, već je znanje – znanje dati.“
„Ako si pao, nemoj se ukaljati, ako si se ukaljao, nemoj se valjati.“
„Ne treba se pravdati… Opravdanje prijateljima nije potrebno, a neprijatelji vam ionako neće poverovati.“
„Sećanje je lako za svakog ko ima memoriju. Zaborav je težak samo za one koji imaju srce.“
