Stajao je nepomično, avetinjski u podnožju stenovite jaruge. Samo su mu se ispucale, crne usne izvijale u iskrivljeni osmeh, dok je kroz zube cedio neke nerazgovetne i promukle reči. Kratak sev munje obasja na trenutak čitav prizor. U tom času se odsečno pomiče i iskoraknu ispred, te zagazi bosim nogama u vodu, koja je tiho proticala. Saže se, te grabljivim pokretom ruke zahvati malo vode sa izvora, pa halapljivo iskapi dlan. Prasak groma se prolomio čitavom jarugom i selom, a ona čudna prilika nesta bez traga u tmini.
Još se nisu ni prvi zraci jesenjeg sunca promolili iznad sela Đake, a mlada Ognjena je već hitala na izvor sa krčagom u ruci. Kada je napunila drveni krčag, ona otpi par gutljaja krepke vode iz stenovite jaruge, zatim se saže, umi se, pa krenu natrag u selo.

Stigavši doma, ukućani joj veselo rekoše kako imaju radosne vesti za nju. Rešili su da je udaju, kažu vreme joj je. Dugo su mislili, zborili sa seoskim življem i svi se složiše kao jedno da je valja udati za Vukašina, starijeg i od krvi rođenog brata. Kao da je neki đavo ušao u glave i duše čitavog življa, pa upravlja njihovim životima i namesto njih izgovara pogane reči i tka put ka skrnavim delima.

Sluđene pameti i pomućenog vida stadoše pripremati vražije veselje za dve stotine svatova i dvoje mladih, Ognjenu i Vukašina. I krenuše kićeni svatovi uz žamor, pesmu i prašinu pravo ka crkvi na venčanje.

Čitavu ovu zlokob sa čemernim suzama posmatraše vila Ružica sa planine Radan. Molila je i
preklinjala svog vrhovnog boga da usliši njene vapaje i spasi ove uboge ljude da ne čine greh. Molila je dan i noć, ljubila je i nebo i zemlju ne bi li spasila duše nedužnih.
Uvidevši kakve su se crne sile spustile na selo Đake i njegov živalj, bog se smilova na vapaj i očaj vile Ružice, pa udari ledenim vetrom na svatove pre no što kročiše na sveto tlo crkve. Prolomi se tutnjava stenovitom jarugom. Svatovi se ukipiše od spoznaje užasa koji nameravaše da učine i skameniše se u mestu.

Dve stotine svatova i dvoje mladih postaše zemljani kipovi stenovite jaruge.
Ona ista voda, koju sam đavo opogani, postade crvena kao krv i nastavi takva da tiho teče u podnožju kamenih svatova.

Vila Ružica ostade na planini Radan da štiti i čuva od zlih sila sav budući živalj i svakog slučajnog i namernog prolaznika, kojeg put nanese u Đavolju jarugu u kojoj i danas živi Đavolja Varoš i u njoj kameni svatovi.

OSTAVITE ODGOVOR

Molimo unestite Vaš komentar
Molimo unestite Vaše ime ovde